Јуче беше провала облака, ветар, киша, муње и громови. Захладнело мало. Понадах се да ће и данас бити мало свежије. Увучем се јутрос у фармерке и танку блузу, кренем на посао, а спикер на радију срећно објављује прогнозу која ће стићи до 30 степени. Одлично, награбусила сам.
Издржим некако смену ко радник у руднику. Измождена, смлаћена, исцеђена, дочекам тренутак изласка с посла. Југо у хладу, ветрић пирка. Само да што пре стигнем кући, да се охладим мало, да нешто у уста ставим јер ћу се стровалити од глади, да опустим јадну душу. Кренем, с надом у очима. Натучем и наочаре за сунце, да нада не побегне.
Требало ми је пет врућих минута да стигнем до аутопута. Укључим се. Видим, гужва, али пошто је 2 сата поподне није чудо. Наоружам се стрпљењем, пустим радио с неком пристојном музиком, убацим се у брзу траку. Све по ЈУС-у, као што радим кад год се роди овако врућ дан а ја се враћам у шпицу. Гомила се враћа с посла, друга гомила незапослених одједном седне у ауто и дуплира број возила у граду, онда још неки паметњаковић политички баш сад нађе да дође па се нешто позатвара, а успут се неки нервозни што не држе растојање малко звекну па свако мало налетиш на срчу на путу. Но добро, стићи ћемо. Можда не за 20 минута као иначе, али ту негде…
Ма шта ми рече.
Мили-ванили, прва-друга, вози-стани, од укључења код Генекс-куле на Новом Београду па све до искључења за Вождовац у старом делу града. Аман заман! Беше пристојно у југу, али беше. Док пређох тих десетак километара мали термометар поче да дрнда оном сказаљком прво од 40 ка 50, па коначно пред крај моје агоније и преко 50. Па до 56. Дигитални сатић у ауту престао је да ради још код Сава центра, као што обично липше кад га дрмне врућина. Мене дрма, усијале се и фармерке и блуза, кожа ми гори, лије на све стране а ваздух ми се чини да би могао да се запали ако случајно кресенем шибицом. Гладна. Жедна. Ознојена. Уморна. Неиспавана. Преморена. Дишем на шкрге и питам се до сто громова и муња – ЗАШТО ЈЕ ЗАСТОЈ БАШ ТОЛИКИ!!!
Коначно се појави решење мука свих нас јадника и бедника данашњих. У брзој траци мудраци из одржавања путева Србије посадили велику светлећу стрелицу да би чистили травке крај банкине. Тако је брза трака затворена баш у 2 сата, баш кад се оно мало радног народа враћа с посла и ког очито треба довести до истребљења. Ајд да је био судар, ајд да је било нешто неодложно, али чишћење травки!?!?!? Срећом, баш мене, управо престројену у средњу траку због њихове буђаве стрелице, заустави радник, онај камион са стрелицом брже боље побеже из брзе траке својим путем и ослободи пролаз, а маса аутомобила одједном прогледа. Згазим ону папучицу за гас, распалим као што бих оне раднике распалила и потерам коња кући. Жива, ал једва.
И све време се питам возећи до куће иза разних пензионера, камиона-мешалица, комбија и осталих који су ме дочекали после силаска с аутопута, који вам је матраг данас, људи. Неком је могло да позли у ауту а да никог није брига. Нико неће одговарати нити ће га ко питати, зашто је у граду карамбол и то без потребе, заиста без потребе. Организација, то се на лебац маже? Неко би мени овде попио 20% од плате па би се пушио, и други пут би добро размислио кад шта и како треба да се ради.
Али ко сам ја… Само један југо у мору аутомобила. Специјалан – са 56 у хладу и полуживим власником наоружаним до зуба. Стрпљењем.
Перо и мастило 