1 Буза

Пре два дана, пре но што је почео да веје овогодишњи први снег, упутисмо се на Бељарицу. Шетња насипом, дисање пуним плућима и поглед на птице били су нам преко потребни. Оловно небо, залеђени кубици и тишина дочекали су нас тог касног јутра. Ходање, застајкивање, шестарење двогледом, испитивање дурбином. Није време да се фотографише, сувише тамно, сувише ниско, сувише.

Није било ни хладно како уме. Нема у нас кондиције али смо ходали даље, увек жељни следеће птице као планинари следећег брда. Пар сати је већ иза нас, али испред је јато лабудова на насипу, одмарају се, чисте перје. Видим их јасно иако су далеко по километра. „Само да њих видимо, можда има неки с прстеном, па да се вратимо…“ – размишљам и претражујем погледом предео. Слоба је забрзао испред мене, уочио неко ситно јато на насипу, а ја станем. Волим тако. Станем у сред. Да могу престала бих и да дишем, па ослушкујем, осматрам, упијам око себе све што постоји. Кад буде право време, пружим корак. Тако је то код мене.

На насипу нешто се помери, лаким кораком се скотрља низбрдо. Шта је то? Дохватим одмах двоглед, мада и без њега видим да је крупан створ. Трчка ка води. Чудно држи крило. Нема тог мишара који неће полетети на саму помисао да си дошао ближе но што је њему мера. Човек на насипу, птица под њим. Није добро.

Јасно је одмах да је птица повређена, али сад – шта сад? Да га ухватимо, да га однесемо негде да му помогну? Како да га ухватим, где ја то умем, ни кокош не знам да дохватим како треба, јурим је ко бог ђавола… Али немам душе да га оставим онако, обореног са висина и осуђеног на тврду земљу, глад, хладноћу и разне гладне у близини. Да пробам, па шта буде.

Сиђем низ насип лаганим кораком. Полако ходам ка њему. Сва сам се успорила, што да га не уплашим, што да смислим шта да радим кад приђем. Гледа ме. Потрчи од мене па стане и осматра где сам. Дошла сам на пола метра. Меркамо се. Видим лево крило како вуче, смишљам како да га ухватим а да не повредим још више, лагано почнем да се сагињем… Зврк скочи и отрча стазом као коза, згури се уз неки грм и укочи се. Ваљда оно „ако се не мрдам мислиће да ме нема!“ Добро, дакле ништа од лаганице. Убрзам корак, приђем и одмах се пружим ка њему. Саму сам себе изненадила, ваљда ме неки инстинкт терао да делам пре но да мислим. На рукама рукавице. Прсти раширени, права грабљивица, тек ми је сад јасно на шта сам му личила. Нашавши се у клопци, окрену се на оно повређено крило, избаци ноге ка мени, отвори кљун застрашујуће и подиже перје на врату. „Види како сам страшан!“ – као да хоће да каже. А ја се не заустављам иако ми је у том часу срце пукло на пола. Ухватим птицу, покушам да је привијем уз себе крилом које је здраво, пазим оно друго, чувам лице да ме не кљуне случајно, а у себи не могу да се саставим од жалости. Умеју грабљивице опасне да буду, умеју оне канџе да запарају и кљун да уштине, али спрам нас огромних и безосећајних, какве они шансе имају? Шта је та ситна птица спрам мене? Држим је, носим уз насип лагано како сам и дошла да је не избезумим још више. Чујем брзе откуцаје малог птичјег срца под шаком. Носим као играчку од перја без икакве тежине, ништа од њега нема, лак, лак, као једно перце…

Буза (Buteo buteo, мишар)

Носила сам га тих километар и по до аута као највећу драгоценост. Сетих се да се птице држе за ноге па га ухватим како сам умела и знала, пазила да не притискам превише, да не повредим, не преплашим. Мирис рибе ширио се свуда око њега, мокро и оштећено перје виси с репа и крила, кљун отворен ни не видим добро јер ми је његова глава под брадом, и тако идемо, а ни сами не знамо куда. Слоба телефоном тражи помоћ, коме се обратити, како му помоћи… Један пријатељ реаговао је одмах. Спасилац је, искусан, не би био ни први мишар коме је помогао, зна шта све треба, али авај – живи у Вршцу! „Долазимо“ – рече жму. И коцка је бачена.

Имали смо неку пластичну гајбицу, ни новине, ни ћебета. Седох позади, гајбицу у крило, птицу спустим у њу а она само полако опусти главу. „Готово!“ – пресекох се. Није ми једна у руци угинула, све ми се оне у трену вратише право у груди. Али онда Буза окрете главу и погледа ме, широко разјапи кљун да покаже да још није за бацање и мени се дах врати. Жив је, о, боже хвала ти, жив је! Покрисмо га неком крпицом преко леђа да угрејемо мокро перје. Седим, држим гајбицу, руке поклопим преко ње. Шта ако се отме, шта ако проба да полети у вожњи, шта ако угине у путу, шта ако… Вребам гледа ли ме, трепће ли, живи ли, мрда ли. И тако два сата пута.

Слоба ћути и вози. Мало поштује ограничења, мало гази гас. С њим нема бриге. ГПС нас води, искусно као и свих ранијих наших путешествија. Не сумњам да ћемо доћи у најкраћем року, не размишљам. Чекају Бузу сигурне Иванове руке. Све ће бити добро.

Погледам птицу. Одмах отвори кљун и запрети. Оно бистро и паметно око фиксира ме и хипнотише. Читав свет, невероватан свет у оној златној дужици, у оној широкој црној зеници као бунару без дна. Чиста смеђа глава једва да се помери. Никад нисам срела тако мирну птицу, тако бистар поглед. Два сата није се померио. Па кокош да је не би издржала да не мрдне толико времена! О летењу наоколо и паници нема ни говора. Само смо се меркали погледима и ето, некако упознавали. Кад смо коначно стигли пред Иванова врата Буза је већ добио кутак у кући мог срца. Тај ме поглед пратио све време повратка. Прати ме и сад.

Иван га је прихватио, збринуо, нахранио. Код њега ће провести неко време. Нашалим се како је Буза рибождерац чим онако базди на рибу, живахан је па мора бити да је ипак нешто успео да улови и не остане гладан, а Иван рече: „То је мирис пропадања ткива, рана је некротична.“ И сва моја неозбиљност поцрне као ноћ.

Да ли смо га спасли? Не знамо. Ако се опорави и врати у природу, онда јесмо. Ако крило више не буде могло да га служи, завршиће у Зоо-врту. Колико год добри услови били, решетке су решетке. Сећам се белоглавог супа ког смо видели у Зоо-врту. И сад ми сузе пођу кад се сетим оног поветарца који струји кроз кавез и птицe која шири крила и диже главу да ухвати ваздушну струју, а никуд неће полетети… Да смо били неуспешни и оставили Бузу на насипу, судбина му не би била ведра. Већ је био кост и кожа, убила би га глад или нека гладна зверка. У природи ништа не би пропало. А опет, како пустити и окренути главу…

Причала сам му. Глупо али шта да радим. Причала да ћемо пробати да му помогнемо, да ће оздравити, да ће се вратити ту где је његова територија. Можда ме је чуо. Можда и разумео. На крају нашег пута није више претио отвореним кљуном, само ме је гледао као да каже: Ти више ниси претња. А ја сам му се само смешила.

Летеће поново, живим у нади. Бељарица припада њему. Сва неба света припадају само птицама.