Тачно у поноћ

Уморна сам. Листам неке странице овлаш, вртим последњи круг пред одлазак на спавање. Сви су већ полегали, напољу само улично светло гори уз понеки закаснели прозор. У тишини, онако пуној зујања и беле буке какве су већ у граду, зачујем тихо, ситно звиждукање. Пар пута. Прво помислим да ми се причинило. Онда схватим: дошао је.

Изађем на прозор, слушам. Мрак је, али ипак затворим очи. Боље се чује кад само слух укључиш а све друго заћути. Пар минута загревања је прошло, почиње песма. Најпре стидљиво, онда све китњастије. По три дуга танка звиждука кроз ноћ, па сплет тонова. Онда мало виши тон, па још богатији преплет. Па пауза. Па опет. Слушам, слушам и растапам се. Мислим, срећан ли сам човек! У сред велеграда, у буци која допире кроз ноћ и шири се небом, славуј пева. На брду одавно окованом кућама, зградама, бетоном, стаклом, асфалтом и људима – славуј пева.  Под тим брдом има један комад града назван Булбулдер, по њима, кад их је било у сваком грму. Сад сам срећна што је један дошао. Колико њих га сада чује? – питам се и слушам како једна птица покрива цео град.

Јесте ли икад слушали песму славуја кроз ноћ? Није исто као дању. Није исто, јер ноћу нема других да му се мешају у глас, нема светла да рашчини чаролију. Нема никог сем ситне птице распеваног срца.

Једне.

Једне?

Дошла је и она. Дошла је сигурно. И сада, скривена у мраку, слуша најлепшу песму на свету.

Знам.