Морам

Имала сам пријатеља.

Комшиница ју је донела са улице још док мала беше. Из њеног легла једина је остала жива управо зато. И маче је узела. Гајила их и пазила заједно. Болесна, знала је да неће још дуго, али није своје дане могла сама да носи.

Весела беше мала црно-бела чупава. Живахна, добродушна, сви смо је волели. А расла је брзо као што сви пси расту, као из воде. За једну годину крупна и снажна поста, лајава и блесава. Кад уђем на капију ето ње из суседног дворишта, прати ме уз ограду, леже на зид да је почешкам, погледа ме топлим црним очима за добродошлицу и после одкаска даље по свом послу.

Ускоро комшиница оде, болест беше тешка. Кућа опусте. Сестра њена из куће низ улицу долазила је да брине о кери и мацани. Сви смо около доносили понеки прилог кад имамо, гледали да помогнемо кад можемо. А мени је постала свакодневна рутина да се поздрављамо кад год одем, кад год дођем. Чувала сам понеку коску или кексић за њу, никад дана није било да бар неки залогај нема. Чешкала је, причала, жалила јој се или се с њом радовала. Кад у башти нешто радим она уз ограду лежи и посматра. И тако, живеле смо.

А онда се и сестра разболе, у болницу је одведоше, не врати се. Керин газда није много о њој бринуо, подстанари често остављали капију откључану а она волела да обиђе улицу, проњушка и испита. Сви смо у улици знали да уме да отвори капију па смо пазили да је не однесу шинтери. Колико пута кренем на посао а она ландара около. Чим ме види, још уста не отворим а она је већ отрчала кући, капију затворила и чека с оне стране да дођем. Као да каже: „Нисам ја ништа крива, ево све је затворено!“ Једном су јој закључали док је била напољу, а у нас гости, седимо у дворишту. Видимо је на нашој капији, дигла се на задње ноге, гледа, тражи… Лепо зове да јој помогнемо и капију јој отворимо. Паметна беше наша комшиница кера, баш паметна и добра, лепа и чупава…

Сећам се, једном, полазим на посао, погледам где је а она лежи уза зид куће, сунча се и посматра ме. Није нешто била весела. Шта ли јој је било… тужан беше онај поглед, уморан. Није ни до мене дошла да ме испрати. Помислих, каква несрећна судбина. Свако ко је о њој бринуо, свако коме се радовала, није више ту. Мора да је и њој тешко…

Тако прође неко време, дође зима, дође Нова година. Дође прослава и пуцњава и ватромети и топови и дрека и све што се не може заобићи сваког 31. Приметила сам да је нема али имала је обичај по зими да се завуче у кућицу, можда су је и у стан пустили јер беше баш хладно. Питала сам се, али нисам пуно бринула. Нисам док није прошло неколико дана, па недељу, па десет. Сви у улици питали смо се где је. Студенти подстанари одоше, газда не зна кад га питају, двориште пусто и празно. Нема је. И ником ништа.

Требало је одмах да кренем, али сам чекала да се чудо деси. Шта ли сам чекала?! Пошла сам по крају, по улицама где никад нисам била, по шуми, гледала и тражила. Завиривала у свако двориште, можда је неко примио, добра је она, умиљата. Можда се од пуцњаве преплашила па излетела, размишљала сам докле је могла отићи. Онда, можда су је покупили? Телефон, позиви, одлазак до азила за псе, нема је. Падала је тих дана киша као данас, питала сам се има ли где да се склони. Даје ли јој ко неки залогај. Где је, где је, где је…

Сваког дана ишла сам на посао и враћала се, откључавала капију и плакала до врата. Сваког дана. Где си нестала, зашто, куда, има ли те игде. Мрзим Нову годину. Мрзим је од онда кад је тако нестао мој први мачак, душа моја, кад смо га по леду и снегу целу ноћ тражили. Мрзим је за све оне што су ми у животу нестали, пропали, згажени, бачени, изгубљени и ненађени.

Мислила сам да време лечи. Лечи, да, да. Лечи кад остариш довољно и од других брига почнеш да заборављаш. Заборав је лек, кажу. Јесте, некакав јадан и бедан. Кад свакодневне бриге попусте дизгине па успориш и смириш корак, осврнеш се око себе, уђеш на капију – све се врати. Црно око, тужно и паметно, никад ме више неће погледати.

Живим само у нади да је нашла неки бољи дом, неко друго место да живи у миру свој псећи живот. Надам се. Борим се с тугом која каже да је нада узалудна. Надам се, морам да се надам. У пустоши само нада преостаје.

Advertisements
Објављено под Приче | Оставите коментар

Читаоница бр. 26 – Има тако људи

Гост на блогу: Слободан Пањковић

p035304c0.jpgВера Црвенчанин – Има тако људи

Ову књигу сам узео насумице из библиотеке, и нисам се покајао. Писана је занимљиво, све време држи пажњу, лако се чита. Написала је Вера Црвенчанин која је позната по режији позоришних представа и филмова. Описује свој живот и догађаје пре, за време и после рата и породичне односе у том периоду. Све описује и посматра објективно, без идеолошке обојености, из личног угла. Књига је писана као обраћање оцу.

Веома занимљиво дело и вредно читања.

Објављено под Приче, Читаоница | Означено са | Оставите коментар

Два дана

Кажу на радију јуче: „Почео јесењи распуст!“ Распуст?! Ја кажем: „Имамо два слободна дана“. Термин распуст не користи се сваки час. Зна се шта се под тим подразумева! Распуст је кад се заврши настава, заврши!, па деца могу да се опусте и забаве, баве се неким својим занимацијама и одвоје се мало од школских обавеза. Додуше, њима дани трају дуже, млади су, можда им и јесте распуст.

А наставници? „Овај просветни кадар ништа не ради“ – мислиће људи – „Сваки час имају неки распуст!“ Што више распуста, то више незадовољства и кивности на оног ко не ради кад ти мораш да радиш. Баш лепо развијање међуљудских односа.

Е па, кад се скидаш с дроге дају ти више времена од два дана, а за неке од нас посао је ушао у све поре. Не радим?! Јуче цео дан прегледам контролне задатке, покушавам да надокнадим записе које сам пропустила у педагошким свескама мојих 10 одељења, покушавам да унесем у речи све оно што карактерише једно дете како бих сутра могла да му дам правилну оцену за рад, да га не оштетим, да га не казним за један пропуст кад је на свим другим странама био вредан, кад је овог часа био лењ и незаинтересован а оног другог најбољи у групи… Пуна ми их је глава, њихових одговора, њихових погледа, њихове потребе да се истакну или сакрију, њиховог доброг и лошег знања, њиховог неваспитања и безобразлука за које мисле да је њихово право да изразе своје незадовољство, весеља кад нешто успеју, њиховог рада, труда, срећних и несрећних покушаја, међусобних кошкања за која нису ни свесни да су зачеци малтретирања, свађе, дружења, солидарности коју одрасли од њих могу да уче, шарма кад нешто не знају па би да се извуку, преписивања, срамоте и бруке кад буду ухваћени у лажи, поноса кад су награђени и похваљени пред свима, …

Данас, уместо да гледам птице и уживам у доброј књизи, ја читам о Липковском и његовој смени, о Просветном савету и министру просвете, о реформи и реформиној деци. Читам и слажем се, славим, нарочито ово:

„Када стигне домаћи задатак који су урадили родитељи, тетке, стрине, треба га вратити кући уз пропратно писамце. Када преписује на тесту, треба са њим поразговарати, дати му нови тест и послати родитељима пропратно писамце.“

Из блога: клотфркет

Јесте, бејах некад наставник и у основној школи. Дадох једном домаћи из скупова ђацима петога разреда. Бејах дочекана испред учионице. Три разљућена родитеља дођоше, од којих један од два метра са ватром у очима и чувеном реченицом: „Какав сте то домаћи дали, ни ја нисам знао да га урадим!“ Слушала својим ушима. Одговорила: „Нисам га вама дала да радите, но ђацима! А ако је био тежак, имала сам разлога зашто сам га дала. Чекала сам ЊИХ да ми кажу, њих да ме питају, њих – да видим јесу ли погледали, покушали, схватили шта знају а шта не!“ Родитељи зажагорише, одоше. А ја научих лекцију.

Додуше, слаб сам ученик па сам променила школу и предмет, те сад родитељи и да хоће тешко могу да помогну. Сад ђаци морају сами. Не пишем писамца. Можда би требало. Али трудим се, стварно се трудим. Стало ми је. Да их научим, да им пренесем. Бар трунку одговорности развијем. Лепоту знања покажем. Радост у сазнавању, истраживању, откривању, стварању, чувању… Тако је чудесно учити, толико тога има!

И тако… на распусту сам. Јесам ли?

Објављено под Приче | Означено са , , | 2 коментара

Маћеха

После двадесет пет година. Па било је и време.

Беше једно давно вече. Радио, руски хор, народне руске песме. Који радио, која емисија, то сад само времеплов може да открије. Ноћ беше топла, гласови анђеоски. Привукло ме одмах, а знајући да то слушам сад па никад више, убацила сам прву касету која ми је пала под руку и укључила снимање. Преснимих ко зна шта, али вредело је. Можда сат времена музике и приче, неколико песама. Остале су снимљене у сред неког рокенрола. И слушане су, слушане толико да сам све речи знала напамет.

Добро сам проценила. Никад више нисам их чула. Мислила сам да никад и нећу али чувала сам своју драгу касету и слушала с времена на време. Не може се таква музика слушати стално. Неколико песама које сам ухватила прво ме развеселе, онда ме растуже, онда ме силно расплачу. А једна посебно. Никад је до сада нисам слушала а да нисам плакала. Не само због музике. Због речи, због судбе, због душе словенске, како рече Балашевић.

Време прође, неко друго дође. Сада има начина да се нађу изгубљени бисери. С времена на време покушам да нађем, безуспешно. Касету још чувам, али већ давно не слушам. Ко још слуша касетофон у овој ери?! Само кад кренем да бришем прашину са старих ствари послушам је. Одтугујем и посмилим: ех, хоћу ли је икад чути… А ништа није вечито, та златна касетица можда више неће имати ни где да се пусти кроз неко време.

И ноћас се пробудих с том жељом, ко зна зашто. Покушати, барем покушати. Ништа не знам, само речи, оне исте што сам некад пажљиво слушала, писала и упијала. И почнем. Уз неколико речи, уз снагу мреже коју у оно време нисам ни сањала, пребирем, састављам, искам. Већ ме нада полако почела да напушта, кад уз неверицу и стрепњу пронађем линк. Отворим. Да, то је место где спава. Прескочих две и по деценије у трену и вратих се у ону исту ноћ.

Зове се Маћеха. А како другачије, уз такве речи…

Још 1969. снимио је хор Пјатницки. А ко други…

И ја сам је најзад нашла, нашла! А мислила сам – никад више…

Мачеха
Музыка В. Левашова. Слова Б. Дубровина

Долго полночью плачется, 
Если мать умерла. 
Но меня моя мачеха 
Через год обняла. 
Улыбнулась, печальная,
До того смущена, 
Словно в чем-то нечаянно 
Виновата она.

Тяжело заболела я,
Говорили: умру — 
Помню, руки умелые
Чай несли поутру. 
Помню, в ночи ненастные
Все сидит без огня, 
С материнскою ласкою
Укрывает меня.

Сколько лет уж по-прежнему 
С первых памятных дней, 
Как хранит она бережно 
Снимки мамы моей. 
И не знать одиночества: 
С ней, как прежде, живу,
Не по имени – отчеству
Просто мамой зову.

ГРНХ имени Пятницкого – Мачеха

Објављено под Приче | 2 коментара

Читаоница бр. 26

Чула сам од раније да постоји, али никако нисам могла да је нађем у библиотеци. Овог пута имала сам среће. Додуше, јача половина је пронашла у гомили књига на полици, пошто ја редовно превиђам мршаве књиге.

Бр. 26

Наслов: Још мало па нестало
Наслов оригинала: Last Chance to See
Аутори: Даглас Адамс и Марк Карвардин
/ Douglas Adams and Mark Carwardine
Написана 1990. године
Оцена: ♥♥♥
Утисци:

Ово су кратки путописи са путовања по свету које су спровели Д. Адамс и М. Карвардин током ’80-тих година. Зоолог и један писац који воли природу и залаже се за очување врста, упутили су се у неке удаљене и недоступне крајеве не би ли видели неке од врло ретких животиња. За сваку од њих постоји посебна прича, пуна занимљивости и карактеристичног Адамовог хумора, али и озбиљних чињеница.

Омиљена прича је, наравно, она о Маурицијусу и потрази за ретким слепим мишевима која се претворила у догодовштине са двојицом природњака и позитивних лудака, како их је Адамс видео. Књига је кратка и брзо се чита, али то што је прошло доста година од путовања и писања књиге намеће мисао да су се неке ситуације до данас промениле. Врсте о којима је реч могу се данас пратити и видети колико је човек успео или подбацио у настојању да их сачува, где се оне сада налазе на лествици угрожених врста и има ли их уопште. О томе да се оваква књига може написати за много, много више од неколико животиња не треба много причати.

У сваком случају, препоручујем је.

Објављено под Приче | Означено са , , , , , | Оставите коментар

Самоказни се, самоказни се!

Има догађаја у животу који те грубо подсете да не постоји команда „Undo“ коју сви што су било шта урадили на рачунару просто обожавају. Толико се на њу човек навикне, толико се памет на њу ослања, да кад нешто пређе границу и команда посиви, у глави посиве све живчане станице и дође до ситног колапса. Не дешава се често, додуше. Много тога што се забрља може да се поправи. Некад не баш сјајно, мора да падне много извињења и много труда, али поправи се. Некад, међутим, повратка нема, црта се пређе и постане грубо јасно да живот није куцкање на тастатури, кликтање на команде у облику сличице, брисање и уклањање свега што си успео да угазиш. Готово, тачка.

Јасно је да неке од тих догађаја не можемо контролисати. Десе се, живот иде даље а ми се са тиме носимо како знамо. Мука настаје кад такав догађај узрокујемо сами. Паркираш а заборавиш да платиш карту, па после платиш вишеструку казну. Кажеш неком нешто у шали, а тај разуме наопако па се увреди. Каже неко теби коју реч тек онако, па се ти увредиш и нос дигнеш док онај лупа главу шта је то тако страшно изговорио. Разни се неспоразуми врте наоколо, али човек има језик да каже, па једном у животу научи да се извини, да тражи опроштај, да учини праву ствар док још има времена да исправи погрешну.

Ех, али неке остају урезане за вјеки вјеков. Пар речи, обично то буде само пар бесних речи. А реч сече оштрије од мача.

Како се живи с њима? То сам се увек питала. Како људи живе с нечим што су погрешили, што се не може више исправити, што остаје да виси док год те памћење служи и сваки пут изазива плиму стида и срамоте. Не знам, никад то нисам умела. Кад нешто тако дође у животу пометлам га под тепих и правим се да га никад није било. Такав сам сој, неспретан, кукавички, несналажљив. Што више време пролази то такви догађаји бледе, али никад их не заборавим. Нема их пуно, срећа моја, јер ме грижа савести растаче, разбија, развлачи као да је душа везана коњима о репове. Ни сузе не помажу. Није туга да се може опрати и олакшати. Сузе само успут дођу тек да наговесте јад што не могу речи да прогутам назад, сате да намотам унатрашке, поступак да селектујем и тријумфално треснем „Delete“ на тастатури. О, како бих то волела!

Док не смислим где да тај тастер нађем носићу своју муку најхрабрије што могу. Није ништа епохално, неко би прешао преко догађаја као да је мачији кашаљ, ни запитао се не би. Али неко као ја… е па неко као ја носи своје тешко срце и пита се колико ће још пута да погреши. Имао је народ право кад је казао „испеци па реци“. Истина сува. Лекција тешка. А ја је за све ове године стално понављам.

Докле више!

Објављено под Приче | Означено са , , | Оставите коментар

Срце лабудово

Пре недељу дана најавише се орнитолози да би дошли на Земунски кеј лабудове да прстенују. Позваше и мене, што ми је била и част и обавеза – треба се сада наћи на помоћи, а никад пре нисам била на прстеновању великих птица. Нити знам како, нити знам куда, али добру вољу имам и пуно ентузијазма. Даћу све од себе!

img_7780Нађосмо се данас, коначно, нас неколико да припомогнемо прстеновачима. Дува хладан ветар, притиска сиво небо, а ми се ледимо и трудимо да свако уради свој део задатка како најбоље уме. Мени доделише храњење птица, како би изашле на обалу и биле лакше за хватање. Пар птичара хвата, пар држи, један прстенује, један пише, неки дежурају, свако понешто. Ја срећна ко куче, мада сам то тек на крају схватила кад се сви од зиме потрпаше у ауто да иду кући. Ма где ћете народе, па има још птица, тек сад сам орна!

Но, беше један часак у читавој тој ужурбаној и радној атмосфери, кад ми пријатељ даде знак да ухватим птицу. Видим и ја да је добра прилика али лабуд није врабац, не може то тек тако. Посматрала сам како су то други радили, вешто да се птица не препадне и не повреди, али да ли ћу ја то моћи? Послушам знак, покушам, дохватим па осетим како ми клизи из шака, видим како оријаш рашири крила и побеже. Ех, кад сам слаба у руке, што моја баба рече!

„Није хватање за женско, слабе сте ви. Ти их само храни!“ – рече пријатељ разочарано. Добро, шта да се ради… Сви се окретоше да оду на даљи крај где су се опет птице скупљале, а ја остах да каскам за њима. И тап – преда мном стоји млади лабуд, загњурио кљун у кукуруз, живу силу не ферма. Прилика! Али сама сам… Ма нек иде живот! – и пришуњам се птици. Ухватим како треба, но он се оте, ја се не дам, он се не да, и некако га зграбим и понесем у наручју као кад неко понесе џак брашна. Махао мало ножицама па се ућута. „Хеееј!“ – вичем, али друштво је много одмакло, нико ме не чује. „Хеееј, људи!“ – опет завичем, видим да не вреди. Убрзам мало, а утом се и лабуд смири.

2Ходам, ходам, па схватим одједном: под мојим прстима дамара срце једно мало уплашено. Нити шишти, нити млати ножицама, нити се отима, само чека да га однесем и премире од страха. Требало је да га пустим, можда. Али нисам. Слушала сам како силно удара, журила и усплахирено мислила: ништа ти нећу, ништа ти нећу… Однела сам да га прстенују, и гледала како убрзо потом трчи у воду као без душе. Слободан! Умешао се међу друге, утопио, изгубио и нестао. Али упамтила сам прстен. И упамтила сам то дамарање.

Било је исто као моје.

Жив ми био, дуго летео, идуће зиме до мене дошао. Можда ме нећеш препознати али ја тебе хоћу, срце моје мало лабуђе.

Објављено под Приче | Оставите коментар