Низ сан

Пробудих се јутрос са чудним сном под капцима.

Отишла сам са мужем на крај града, на границу између урбаног и природе. Касно поподне. Пут нас одведе на врх једног брда где је стајало неколико тезги. Радиле су још само две, сваштаре као на бувљаку. Загледала сам, а шта друго, биљчице у ситним саксијама и чудила се како тако мала биљка може да расте ни из чега. Погледам онда даље, а недалеко стоји шарени метални стуб за телефонију, постављен баш на врх брда. О, како би лепо било да бацим поглед  с тог места! – помислим, па опрезно приђем и видим како се иза стуба, на пар метара, брдо сурвава у далеке дубине.

Није стеновито. Цео је предео брдовит и заталасан, свуда се зелени од шума и ливада прекривених дебелим тепихом траве. Ипак, немам добар поглед на цео тај диван пејзаж па прилазим ближе ивици. Мој драги купује неке ситнице са тезге, одлази до друге, не примећује ме, а ја одједном почнем да губим тло под ногама и да клизим низ падину. Десило се баш оно чега сам се прибојавала, оно што сам хтела да избегнем. Нико ме није видео где сам нестала, а ја клизим све ниже и ниже, покушавајући да се бар за нешто, неку травку или грм ухватим. Закотрљам се, окренем наглавачке, и срећом се зауставим на неком несигурном месту. Лежим с главом низбрдо, држим се чврсто за чупави травнати тепих и гледам у своја стопала, у ивицу брда с ког сам пала, у кров тезге што провирује, у стуб за телефонију… Тихо процедим „Упомоћ“. Па опет. Па јаче. Сама сам себи смешна, па ко ће ме чути. Уосталом, ништа ми неће бити, само ћу отићи предалеко, то је све.

Понадам се и завапим из све снаге али нико ме не чује, а напори ме тргну са мог једва сигурног места и полетим окомито доле, доле, доле… с погледом на чисто, плаво небо изнад. У једном тренутку, док летим кроз ваздух видим како орлови једре у круг, тако близу да им јасно уочавам шарено перје, и запитам се који ли су… Нема страха да ћу се разбити о стене, да ћу погинути, да ћу се сломити. Цела је та стрма ивица брда обрасла у дебелу траву, мека и топла као сунђер, као топли песак. Стрепим да ћу се сувише удаљити и да нећу моћи да се вратим, а мрак ће ускоро. И мој драги не зна где сам…

Падам на леђа, једва осетим, као да сам се на јастуке дочекала. Једна ме жена ипак уочи с обода крај стуба, па ми пошаље врану са торбицом обешеној о ногу, да ми пошаље поруку? Да ми каже да зна где сам? Птица стане крај мене, осмотри ме радознало па узлепрша назад газдарици. Устајем, отресам са себе земљу и прашину, па погледам наоколо место где сам допала. Како ли ћу се сад вратити, хоћу ли стићи пре него што падне ноћ… – мислим забринуто.

И будим се.